Промоција књиге ,,Номадкиње“ (Уметничка галерија Надежда Петровић-Чачак,
едиција Равнотежа, 2022) Нине Живанчевић, о 14 уметница са ексјугословенских
простора.

Осим реномиране ауторке, професорке авангардног театра и перформанса из Париза, о животима и остварењима уметница, које су се услед распада СФРЈ, оствариле далеко од домовине, говориће Владан Матијевић, у име издавача, уредник издања и писац из Чачка.

Егзил је у античком свету био најтежа казна и осуда, данас егзил може значити и живот у Елдораду. Колико у тој тврдњи има истине? У књизи Номадкиње, Нина Живанчевић се бави делима и животима уметница које су, претежно услед распада СФРЈ, отишле у свет, где су успеле да се остваре и стекну успех. У књизи су заступљени текстови о четрнаест уметница: Љубинки Јовановић Михаиловић, Косари Бокшан, Марини Абрамовић, Евгенији Демниевски, Кирили Радовановић Фае, Весни Викторији, Весни Бајалски, Љубици Мркаљ, Оливери Де Мајцен, Селени Вицковић, Јелени Мишковић, Елеонори (Беби) Брук, Лилиани (Љиљани) Павловић Деар и Татиани Столповић. Оне су пошле путем Милене Павловић Барили и Доре Марковић, које су са наших простора прве кренуле на Запад, у жељи да се тамо докажу. Нина Живанчевић, која и сама живи и ради у иностранству, свесно или несвесно истражује колико има истине у тврдњи да је уметник најбудније, најрезистентније и најприлагодљивије биће које се нигде и свуда осећа као код куће и које се брже и лакше него други прилагођава и мења. Да ли су уметнице по том питању у бољем положају од својих колега или је њихов живот оптерећен додатним теретом? Значај ове књиге је, између осталог, и зато што баца светлост на уметнице недовољно познате српској публици, чији се радови, због нашег традиционалног немара према одсутнима, од стране домаће критике адекватно не вреднују – наравно, изузимајући дела оних уметница чију популарност у свету одавно већ није могуће превидети.

(В. М.)