Самостална изложба Давора Дукића организује се као реализација награда које је уметник добио као излагач на 29. Меморијалу Надежде Петровић (2018). Дукић је тада био двоструки лауреат – жири му је доделио Награду Уметничке галерије „Надежда Петровић“, а захваљујући гласовима посетилаца изложбе, добитник је Награде публике.

Давор Дукић се бави савременом скулптуром и налази се међу ауторима који својим уметничким радом и изложбеном делатношћу богате савремену ликовну сцену. На изложби се представља са делима из најновије продукције међу којима су монументалне скулптуре и ситна пластика којим у једном делу обрађује теме везане за детињство и одрастање преиспитујући поглед на уметничко стваралаштво, а у другом се бави уметничком материјализацијом основних градивних елемената – земље, воде, ваздуха и ватре.

Извод из текста историчарке уметности Ане Ереш:

„(…) Ако бисмо се ослонили на конвенционалну терминологију историје уметности, рекло би се да је скулпторски рад Давора Дукића утемељен у реторици фигурације и формалном језику реализма. Његови уметнички објекти су изведени минуциозним и прецизним поступком који је заснован на добром познавању скулпторске дисциплине и њене историје; руком вајара који негује техничку вештину и има истанчан однос према понашању материјала. Може се рећи и да Дукић ствара зачудно стварне или необично веродостојне скулпторске репрезентације тела људи и животиња, као и предмета из њиховог свакодневног и непосредног, аналогног окружења. Он у скулптури изводи портрете и фигуре дечака, њихових играчака, коња, паса, као и (знатно ређе) фигуре одраслих, појединачно или у групама, те њихове увеличане телесне фрагменте (прсти, руке). Ефекат стварног који Дукић у својим скулптурама постиже добија вишеструко значење у садашњем времену које карактерише фундаментално измењен однос према материјалности живог (људског и животињског) тела, али и неживих ствари које са живим организмима творе нашу стварност. Галопирајућа дигитална трансформација свакодневице, као и све активнија употреба дигиталних алата и вештачке интелигенције за производњу нових или измењених реалности – посебно када говоримо о односу живота и уметности – творе важан контекст са којим се овај скулптор суочава. (…)

У фокусу Дукићевог скулпторског интересовања су, уопштено речено, теме везане за детињство и одрастање које уметник црпе из сопственог искуства. Свој однос према уметности Дукић, као отац два дечака, изнова открива кроз имагинацију која је карактеристична за дечје поимање непосредног окружења и откривање света кроз игру. Важно је истаћи да детињство у овом процесу не треба разумети као израз инфантилног, већ као неспутано животно искуство одрастања које фундаментално одређује човеков однос према свету – као маштовито испитивање окружења које води ка различитим спознајним процесима. Сучељавајући се са безбрижношћу и фрагилношћу одрастања своје деце, одакле преузима ситуације које ангажује за наративни или тематски претекст за своје скулптуре, Дукић се суочава не само са одговорношћу улоге родитеља у одрастању деце, већ преиспитује и сопствено бављење уметношћу из измењене перспективе одрастања које се одвија пред његовим очима и у коме (директно или посредно) учествује. Он дечју игру и откривање/спознају света, које се кроз игру одвија, присваја као методологију за скулпторску праксу, изнова откривајући скулптуру кроз игру, односно учећи од деце. (…) Дукић поступцима монументализације и смањивања пропорција фигура у скулптури испитује режиме перцепције који опонашају дечји однос према величини и пропорцијама, и тиме пропитује перспективне навике одраслих. Он истовремено дестабилизује перцептивна очекивања посматрача, уводећи их у специфичан амбијент поигравања кроз скулптуру у простору изложбе. (…)“

Биографија

Рођен је 1979. године у Карловцу (Хрватска). Живи и ради у Београду.

Дипломирао на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београд (2002). На истом факултету завршио магистарске и докторске студије (2004. и 2017). Године 2002. похађао European Summer School, Faculty of Arts of March Bloch University and Apollonia, Strasbourg. Од 2020. ради као доцент на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду.

Изабране награде:      

2022. Друга награда на конкурсу за израду идејног решења споменика деспоту Ђурђу Бранковићу у Смедереву, Центар за културу Смедерево
2023. Награда Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и Награда публике на29.Меморијалу Надежде Петровић, Чачак
2024. Изабрано идејно решење барељефа портрета Миодрага Б. Протића, Музеј савремене уметности, Београд
2025. Прва награда конкурса за спомен обележје посвећено Милошу Обреновићу, општина Пожега

Друга  награда на конкурсу за израду спомен обележја настрадалим у камиону Душегупка,     општина Савски венац

2005. Награда 38. Херцегновског зимског салона

Самосталне изложбе:

2023. “Симулације”, Галерија “Звоно”, Београд
2024. “Одрастање“, Галерија “Звоно”, Београд

“Одрастање“, КЦ Пожега, Пожега

2012. “Two Better than One“, Галерија ДКСГ, Београд
2013. “Пластична анатомија“, Галерија “Звоно”, Београд
2014. “Идоли и играчке“, Галерија Дома омладине, Београд
2015. “Водич кроз Београд”, Галерија „Стубови културе“, Београд

Групне изложбе:

Од 1999. године до данас излагао на преко 20 групних изложби у Србији (Београд, Смедерево, Нови Сад, Панчево, Бор, Опово, Вршац), у региону (Загреб, Битољ, Херцег Нови) и Европи (Штутгард, Тревизо, Кијев, Темишвар, Амстердам, Стразбур).

Реализовани радови у јавном простору:     

2018. Споменик погинулим припадницима МУП-а, Нови Београд
2019. Споменик кнезу Милошу Обреновићу, Пожега
2020. Биста Борислава Пекића, Београд
2021. Биста Ђорђа Предина Баџе, Бечеј
2022. Биста Луиа Бартоa, (Louis Barthou) француска амбасада у Београду
2023. Споменик Бобу Марлију, Банатски Соколац